Goran Arsić
U svetu gde tehnologija i brzina protoka informacija diktiraju ritam naše svakodnevice, retko kada zastanemo da oslušnemo šapat prošlih vremena. Tradicionalna muzika, kao jezik duše naših predaka, često ostaje u senci modernih tendencija, a tradicionalni instrumenti zaboravljeni u starim depoima, podrumima, ili nekim drugim mestima za odlaganje nepotrebnih predmeta. Ipak, postoji jedan čovek koji ne dopušta da ti zvuci nestanu – a njegovo ime je Goran Arsić.
Priča o Goranu nije samo priča o muzici, već o posvećenosti očuvanju nečeg dubljeg, nečeg što nas povezuje sa našim korenima. Goran je čovek koji je pronašao sebe kroz melodije. Pre nego što je postao pravoslavni sveštenik, već je bio posvećeni kolekcionar i umetnik. Njegova transformacija iz oca Gorana u bibliotekara i muzičara fascinira baš kao i instrumenti koje sakuplja.
Kratki dokumentarni film Goranovog sina Relje Arsića
Tražeći sebe, bio je putnik sopstvenog života, sve dok to za čime je tragao nije i pronašao. Goran je prvobitno Prizrensku bogosloviju, a takođe je boravio i na studijama teologije na Atinskom univerzitetu što mu je omogućilo da pored hrišćanske nauke, počne da proučava grčki jezik, a potom i da se posveti proučavanju različitih muzičkih tradicija. Samouki je muzičar te istraživač jezičkog nasleđa. Posebno je posvećen izučavanju sanskrita, a kao plod tog istraživanja nastala je i knjiga „Učiti sanskrit” koju je objavio (2004), u koautorstvu sa Platonom Atanackovićem i Radivojem Pešićem, kroz koju je nastojao da pokaže veliku sličnost između sanskrita i srpskog jezika. Svoju istraživačku fascinaciju dvema velikim monoteističkim religija koje je godinama proučavao, nedavno je krunisao, slobodno se može reći kapitalnim izdanjem pod naslovom „Pravoslavlje i sufizam” (Utopia, 2023). Sufizam je posebno značajna oblast kojom se bavio jer je usko povezana sa poezijom, muzikom i karakterstičnim muzičkim instrumentima na kojima se ova muzika izvodi, a koju je uvrstio i u muzički opus svog muzičkog benda VED TRIO.
Publikacija „Pravoslavlje i sufizam” (Utopia, 2023)
O svojoj ljubavi prema muzici koja datira još iz ranog detinjstva, u intervjuu za Kulturne novine, Arsić je rekao:
Da najpre pomenem nekoliko vremensko-prostornih slojeva. Još kao dete bio sam skoro neprestano okružen muzikom, to jest vrlo često bio sam u njoj. To mi je bilo potpuno prirodno. Moji roditelji su svakodnevno uključivali radio i svi u kući smo slušali lepu muziku iz svih krajeva ondašnje države, a posebno se, osim vranjanske, sećam makedonskih, bosanskih, šumadijskih i kosovskih pesama. Majka bi često zapevala svojim lepim glasom, a moja baba i ujak imali su savršen glas i sluh. Ujaci bi često zasvirali i zapevali. „Kad si bio mali, tek što si prohodao, otišli bismo u kafanu, tata i ja sedimo, a ti bi trčkao po njoj i došao do muzičara, pevačica te uzme pa u jednoj ruci drži tebe, a u drugoj mikrofon i tako peva”, kako mi je majka govorila.
Imajući u vidu detinjstvo ispunjeno pesmom i muzikom, i ne čudi što je Goran mnogo godina kasnije došao na ideju da sa prijateljima osnuje sopstveni muzički bend koji su nazvali VED TRIO, a kroz čiji rad se čuva muzičko nasleđe Balkana i Bliskog Istoka.
Muzički bend Ved Trio, koji je osnovan kao deo Društva za negovanje i očuvanje nasleđa VED sa sedištem u Vranju, izvodi stare pesme iz šireg područja, uključujući i Vranje. Ved Trio čine: Goran Arsić (perkusije), Miloš Nikolić (kaval, gajde, klarinet) i Nenad Vještica (ud i sitar) - istinski ambasadori tih zaboravljenih zvukova. Svaka njihova melodija je most između prošlosti i sadašnjosti, pružajući nadu da tradicija neće biti zaboravljena u ovom savremenom svetu.
Ved Trio nije samo muzički bend – to je pokret, misija i molitva za očuvanje kulturnog blaga. Dok slušate njihove melodije, osećate kao da ste u srcu Balkana, negde među planinama, na starom vašaru gde se sreću pesnici, muzičari i zanatlije. Goran je uspeo da, kroz muziku, oživi duh naroda, podsećajući nas da tradicija nikada ne umire – ona samo čeka da je neko, poput njega, oživi.
Kolekcija starih muzičkih instrumenata Gorana Arsića
Priča o nastanku ove vredne kolekcije Gorana Arsića datira bezmalo 35 godina unazad. Naime, Goran Arsić 1990. godine od prijatelja pravoslavnog hadžije na poklon dobija zemljanu tarabuku sa kožom, a nakon toga, iz velike ljubavi prema tradicionalnoj muzici i instrumentima i sam počinje da kupuje (a ponekad i dobija na poklon) razne instrumente i male instrumente - ukrase...
O ideji da počne i sam da se bavi muzikom, te da podrobnije istraži muziku svoga kraja, Goran je rekao:
Kako je vreme išlo, počeo sam da slušam razne muzike iz baš svih delova sveta. Upoznao sam i često sam se družio sa određenim velikim muzičarima, kojima sam posebno zahvalan što su mi otkrivali razne nivoe i doživljaje muzike, širom Balkana, a mnogo puta sam imao i čast da, kao ne-muzičar, i sviram sa njima. To me je podstaklo da još dublje proučavam muziku, govor i običaje Pčinjskog regiona, koji je teritorijalno mali, ali bogatstvom duha ogroman sa svojim raznim nivoima. Jednog dana rekoh sebi: „Ideš kojekuda po svetu, a svoj kraj ne poznaješ dovoljno!”.
Deo kolekcije starih muzičkih instrumenata Gorana Arsića koji su bili izloženi u okviru izložbe organizovane
„Svirka moja, obraz moj” u Narodnoj biblioteci Vranje 2016.
O samoj kolekciji starih muzičkih instrumenata koja je nastajala tokom vremena, te o načinima na koje je dolazio do delova svoje vredne kolekcije, Goran je rekao:
Tako sam obilazio i snimao ljude koji su pevali i svirali u raznim okolnim selima, a pogotovo na visokim planinama, u često teško pristupačnim mahalama (zaseocima), gde su se sačuvali najstariji slojevi melodija, ritmova i tekstova pesama. Malo po malo otkrivale su mi se gajde, duduci, kavali, tambure, glinene tarabuke, ćemaneta (lire), okarine... Kasnije su mi mnogi ljudi koji su ih svirali, ili njihove porodice, i poklonili te instrumente, dali na čuvanje. Njih je moguće videti na najstarijim freskama u našim raznim manastirima.
Goranovu vrednu muzičku kolekciju čine pre svega udarački: tarabuke iz Jerusalima, Tunisa, Vranja... Bendiri i defovi iz Irana, Makedonije i Jugoistočne Srbije, tablu iz Indije, tombak (zarb) iz Irana, glineni ćupovi za sviranje, činelice iz Indije... Zatim tu su i nezaobilazni duvački instrumenti: frule, dvojnice i duduci iz Srbije, kavali i okarine iz okoline Vranja, Makedonije i Bugarske, bansuri i frule od bambusa iz Indije, nej iz Irana, duvaljke iz Južne Amerike i Afrike, drombulja iz Indije... „Pilče” - od gline izrađena mala ptica u koju se sipa voda, pa se duvanjem dobija zvuk koji imitira slavuja. U svojoj vrednoj kolekciji Goran poseduje i trzačke instrumente: 100 i više godina stara tambura koju je napravio i svirao čovek iz sela Starac nedaleko od manastira Sv. Prohor Pčinjski, saz i tzuras iz Turske, ćitelije iz Prizrena i Preševa... kao i gudačke: ćemaneta/lire iz Pčinjskog okruga (Pčinja, Bosilegrad), pontska lira, kritska lira... Male ukrasne gusle, lire, tarabuke...
Ova kolekcija tradicionalnih muzičkih instrumenata (male ukrasne gusle, lire, tarabuke) bila je izložena više puta i to u Vranju, Kumanovu, Mokroj Gori, Tršiću...
Ali, nije to samo kolekcija instrumenata – to je riznica tradicije, nasleđa i ljubavi prema zvuku. Jer kroz svoje radionice i nastupe, Goran ne samo da svira, već i edukuje. Svakom otkucaju bubnja, svakom zategnutom strunom, on prenosi znanje – ne samo o muzici, već o ljubavi prema korenima. U svakom njegovom zvuku odjekuje prošlost, ali se čuje i damar budućnosti.
U svetu koji se brzo menja, priča o Goranu Arsiću i njegovoj borbi da se očuva muzika Vranja i okoline, ali i drugih krajeva sveta, kao podsećanje da su najvredniji darovi oni koje čuvamo u srcu – darovi naših predaka, zvuci prošlosti, i ljubav prema tradiciji.
TEKST: Ana Stjelja
FOTO: Goran Arsić
Produkciju ove priče podržala je Tomson fondacija, kao deo projekta Kultura i kreativnost za Zapadni Balkan (CC4WBs). Priča je kreirana uz finansijsku podršku Evropske unije. Njen sadržaj je isključiva odgovornost autora i ne predstavlja nužno stavove Evropske unije.
Comments